ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК
КАПЕЛА

Војвода Радомир Путник, војник, и војсковођа српске војске пуних четрдесет година, родио се у Крагујевцу 12. јануара 1847. године. У школу је кренуо са шест година. Био је добар ђак, одмерен, и учтив, али је волео да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Војничко знање стекао је у Артиљеријској школи у Београду. Био је на усавршавању у Русији. Учестовао је у српско-турским ратовима 1876-1978 и српско-бугарском рату 1885. године, где је био начелник штаба Стајаће војске. Почетком 1890. постављен је за помоћника начелника Главног генералштаба; Командант Шумадијске дивизијске области постао је 1893, али му је 1895. године одузета команда, због сумњи да сарађује с Радикалном странком. Пензионисан је 1896. године. Након Мајског преврата 1903. године, постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра, увео је решавање тактичких задатака. Бавио се теоријом ратовања. Написао је дела: Служба генералштаба I и II, Служба и мирно доба и Служба и у ратно доба. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре, и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем, припремио је све ратне планове, за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године, био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке, постао је први српски војвода. У периоду избијања Првог светског рата био је на лечењу у бањи у Глајхенбергу и на позив српске Владе одмах је кренуо за Београд. Међутим, његов пут је прекинут у Будимпешти где је био затворен, али и убрзо пуштен по налогу аустроугарског генерала. Аустроугарски генерал се похвалио: „Предложио сам Цару ослобађање Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник, него један од млађих генерала школованих у Француској”. Убрзо се након победа српске војске на Церу и у Колубарској бици, показало колико је потценио војводу Путника. Када је српска војска кренула у повлачење преко Албаније, према савезничкој Грчкој, са њом се повлачио и врховни командант. Последња заповест коју је као начелник Штаба Врховне команде издао, била је наредба о повлачењу српске војске преко Црне Горе и северне Албаније на Јадранско  море. После тога војвода Путник је стар и исцрпљен потпуно оболео. Војници су га у специјално израђеној носиљци, од карауле, пренели преко албанских врлети до Скадра. Јануара 1916. превезен је на Крф где је остао све до одласка на лечење у Француску. Нико га из Врховне команде није посећивао. Радомир Путник је преминуо 1917. године у Ници, где је и сахрањен у Руској цркви. Чекао скоро десет година да буде пренет у Отаџбину. Посмртни остаци војводе Радомира Путника, пренети су из Француске у на Ново гробље у Београду, 1926. године. Капела подигнута војводи Радомиру Путнику налази се на главној стази Новог гробља и изведена је по пројекту архитекте Александра Васића. Капела војводе Радомира Путника (1847 – 1917) изграђена је 1929. године, на централној стази изнад цркве Св. Николе, по пројекту архитекте Александра Васића. Капела је изведена у позном српско-византијском стилу са елементима ар декоа. Изграђена је од белог мермера и украшена фигурама српских војника који стоје на вечној стражи и одају почаст војводи. Спомен капелу употпуњују лучни елементи од бронзе са рељефним крстовима и мачевима и натписом изнад улаза Војводи Радомиру Путнику захвална отаџбина