Војвода Петар Бојовић
Мишевићи, Нова Варош, 4. јул 1858 -
Београд, 19. јануар 1945.

Петар Бојовић, рођен је 4. јула 1858. године у Мишевићима, у породици која води порекло из Васојевића. Основну школу је завршио у Ивањици. Гимназију је почео у Ужицу, а завршио у Београду. У Артиљеријску школу ступио је 1875. године као припадник 12. класе и завршио је као први у класи. У Првом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу на Брегалници, а после рата био је командант трупа „Нових области” на Косову и у Македонији. У Првом светском рату је био командант Прве армије.

Учествовао је у Церској битци, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је Саву и продро у Срем. Након рањавања, смењен је и на место команданта Прве армије постављен је Живојин Мишић. Од новембра 1914. до новембра 1915. године је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран и поново постављен на место команданта трупа „Нових области”. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, децембра 1915. године, постављен је за начелника штаба Врховне команде, на место оболелог војводе Радомира Путника. У операцијама на Кајмакчалану, руководио је офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ. На месту начелника Штаба Врховне команде, остао je до 19. јуна 1918. године, када је поднео оставку због неслагања са генералима Антанте. Поново је преузео положај команданта Прве армије и одмах исказао свој командантски таленат, те је 13. септембра 1918. године унапређен у чин војводе. По његовом наређењу …

Прва армија је пробила Солунски фронт и поразила противнике гонећи их ка Вардару и Велесу. Продором у долину Вардара, а након тога и тешким поразом код Куманова бугарска војска је дефинитивно поражена, након чега је убрзо уследила и формална капитулација Бугарске. Напредујући долином Јужне Мораве, ова војска је ослободила Врање и Лесковац, а код Ниша је 11. октобра, из строја избачена главнина немачке Једанаесте армије.

У даљем надирању Прве армије на челу са Петром Бојовићем ослобођена је готово цела Србија са Београдом 1. новембра 1918. године. По завршетку рата, постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. 1921. именован је за начелника Генералштаба, на место преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. године се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Због старости, у наредним ратним догађајима није учествовао. Након завршетка Другог светског рата, војвода Петар Бојовић претучен је од стране партизана. Преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Сахрањен је 20. јануара 1945. године, на Новом Гробљу у Београду у породичну гробницу у парцели број 6 (гробница 68-II).