Милунка Савић
Копривница код Рашке 1890 – Београд, 5. октобар 1973
Милунка Савић рођена је 1890. године у селу Копривница
код Краљева. У родном селу обављала је кућне послове и радила као чобанчица. Када је 1912. године почео Први балкански рат, као добровољац, преобучена у мушкарца и под именом Милун, пријавила се војној команди Топличког округа. Борила се у Дринској дивизији код Скадра и учествовала Брегалничкој бици. Болничко особље је приликом санирања рана, које је задобила у току Брегалничке битке, открило да је женско. Због храбрости додељен јој је чин каплара, али је отпуштена из војске. Избијањем Првог светског рата Милунка се поново пријавила у добровољце, али су је официри одбили. После жалбе коју је упутила вишим војним инстанцама, генерал Петар Бојовић је распоредио у Гвоздени пук Топличког округа, којим је командовао генерал Димитрије Матић, а у коме се већ налазила Шкотлађанка Флора Сандс. За заслуге које је остварила као бомбаш у Колубарској бици додељен јој је орден за храброст Милош Обилић. За време повлачења српске војске 1915.тешко је рањена и, после прелаза Албаније, пренета у Бизерту на лечење.
После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт где се истакла у борбама у окуци Црне реке (Кајмакчалан), где је заробила 23 бугарска војника. Војском је убрзо почео да се проноси глас о жени „чуду од јунака“. Од ратних одликовања добила је два француска ордена Легије части, и француски орден: Ратни крст са златном палмом. Велики савезнички генерали Морис Сарај и Франше Д`Епере лично су јој честитали и прикачили орден Легије части, док је адмирал Гепрат инсистирао да је упозна и да јој честита. Била је једина жена у свету, која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.
После завршетка Првог светског рата Милунка је заборављена. Постала је чистачица у Државној хипотекарној банци, у Београду. Живела је као подстанар у Скадарској улици. Удала се за Вељка Глигоровића, сиромашног поштанског чиновника и родила четири ћерке (односно по неким наводима једну је родила, а три усвојила). После Другог светског рата као инвалидски пензионер, Милунка је помагала у једној кафани као чистачица. Живела је у изнајмљеном стану на Вождовцу. Одхранила је 32 деце. Године 1970. градске власти доделиле су јој, након 52 године становања по изнајмљеним становима и собама, стан у београдском насељу Браће Јерковић. Године 2013. уз све почасти, посмртни остаци Милунке Савић из парцеле 101, пренети су уз војне почасти у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.
Софија Јовановић Крсмановић
Београд, 1895 — Београд, 20. децембар 1979.
Српска хероина, борац у Балканским и Првом светском рату Софија Јовановић рођена је у Београду 1895. године, као кћерка чувеног месара Душана Јовановића са Дорћола. Отац је био окружен женском децом, а жарко је желео „сина јунака, осветника Косова“. Када је избио Први балкански рат 1912. године, Софија се као добровољац појавила пред комисијом Народне одбране. Чланови комисије је нису схватили озбиљно, али Софија није дозволила да је поколебају, те је прошла тест и тако да је постала прва жена ратник у добровољачким одредима српске војске. За херојство је одликована орденом„Осветници Косова“. Француски репортери су је назвали „српска Јованка Орлеанка“, а њен лик освануо је у париском “Малом журналу“, 1912. године с потписом „Српска хероина – госпођица Софија Јовановић“.Избијањем Првог светског рата она се пријављује поново као добровољац. Учествовала је у првој бици Првог светског рата, између 28. и 29. јуна 1914. године, у којој је српска војска одбила аустријски десант на Београд. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, а у октобру 1915. године иборбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је повлачење преко Албаније и учествовала у пробоју Солунског фронта. За јунаштво је добила 13 одликовања. Након примирја и победе у Првом светском рату, удала се за свог саборца ТихомираКрсмановића. Преминула је 1979. Године, испраћена је уз војне почасти и сахрањена је на Новом гробљу у Београду у парцели број 74, гробном месту број 202.
Наталија Бјелајац, рођено име Антонија Јаворник
Марибор, 13. мај 1893 - Београд, 16. август 1974.
Српска хероина, борац у Балканским и Првом светском рату Антонија Јаворник (Наталија Бјелајац) рођена је у Марибору 1893. године, тадашња Аустроугарска. Одмалена је била под утицајем свог стрица бившег поручника аустроугарске војске, који је преко Дрине прешао у Србију и српску војску. У тадашњу Србију је прешла из трећег покушаја, а Српске власти су јој омогућиле и обезбедиле пут до Крагујевца где је њен стриц Мартин службовао као капетан српске војске у једанаестом пешадијском пуку Карађорђе. На почетку Првог балканског рата, Антонија Јаворник се пријављује у добровољце и том приликом мења име у Наталија Бјелајац, због бриге за породицу која је остала у Марибору. Била је најпре болничарка, али када је избио Други балкански рат 1913, поново се пријављује као добровољац, али овај пут као војник.
После ватреног крштења на Дренку, заробила је бугарску топовску батерију и за то је одликована медаљом за храброст Милош Обилић. За заслуге у борбама на Церу и околини Шапца добила је другу медаљу Милош Обилић. Даљи ратни пут је води у Београд, где је учествовала у одбрани града. Након преласка преко Албаније, учествовала је у борбама на Кајмакчалану, где је сама заробила 30 бугарских војника, и поново одликована медаљом за храброст. Рањавана је дванаест пута, а исто толико пута је и одликована. Поред неколико медаља за храброст и Ордена белог орла са мачевима, руског Ордена Св. Јурја 3. степена постала је и витез Карађорђеве звезде са мачевима и француски витез Легије части. Живела је од своје плате, не желећи да од државе било шта тражи. Преминула је у 81-ој години, на шездесетогодишњицу Церске битке. Њена урна положена је на Новом гробљу у Београду у колумбаријум број 4, транзене 3, касета 1 – I.
