ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

Најславнији српски војвода и војсковођа Војвода Живојин Мишић, учествовао је у свим ратовима, које је Србија водила, од 1876. до 1918. године. Рођен је 6. јула 1855. године, у Струганику недалеко од Ваљева, као тринаесто дете у породици Анђелије и Радована. Надимак Жућа су му наденули његови школски другови и он му је остао и касније кад је био војвода. Низак, наоко слабашан човек, стекао је много чврстине, коју је испољавао само кад мора и када не може другачије. Завршио је шест разреда Гимназије и Артиљеријску школу у Београду. Учествовао је у српско-турским ратовима (1876-1977 и 1877-1978) и српско – бугарском рату (1885). Био је помоћник начелника Главног генералштаба, а једно време је предавао Стратегију на Вишој школи Војне академије. Због сумње да је непријатељски расположен према официрима завереницима из 1903. пензионисан је 1904. године. Активиран је 1909. и постављен за помоћника генерала Радомира Путника. За заслуге у Првом балканском рату, у Кумановској бици, добио је чин генерала, да би у септембру 1913. године поново био пензионисан, али непосредно пред избијање Првог светског рата реактивиран. У Првом светском рату допринео је победи српске војске у Церској бици и личним залагањем преузимањем команде над Првом армијом успео је да поврати пољуљани морал српске војске и поседне положаје на гребену Сувобора. Прихватање његових одлука у току битке од стране Врховне команде и енергичним дејствима Прве армије под његовом командом допринели су избацивању аустроугарских снага из Србије. За заслуге у Првом светском рату, у Колубарској бици, 1914. године унапређен је у чин војводе. Због лошег здравственог стања 1915-1916. године боравио је у Француској на лечењу. По повратку на Крф где је била стационирана српска војска, у почетку нераспоређен, повратиће своју физичку и психичку снагу, тако да учествује у припремама пробоја Солунског фронта, а од пријема дужности начелника српске Врховне команде 1918. године сарађивао је на савезничким командама и руководио офанзивом српске војске на Солунском фронту. После Првог светског рата, постављен је на место начелника Генералштаба. Живојин Мишић је био познат и као истакнути војни писац. Написао је студију Стратегија, а учествовао је и у покретању и уређивању војних часописа. Био је ожењен Немицом Лујзом Крикнер и са њом је имао шесторо деце, три сина и три ћерке. Тешко оболео, 1919-1920. године, одлази на лечење у Ницу и схвативши да нема наде за излечење, тражио да се врати са лечења да би умро у својој земљи. Умро је у санаторијуму на Врачару 20. јануара 1921. године. Хладног јануарског дана посмртне остатке војводе Живојина Мишића испратило је више стотина људи на Ново гробље у Београду, у присуству Престолонаследника Александра Првог Карађорђевића. Република Француска је упутила венац од чистог злата са текстом Француска војводи Мишићу. Годину дана касније, Живојину Мишићу је на Новом гробљу, у парцели 28, подигнут споменик Жалећа Србија, рад вајара Ђорђа Јовановића.