Драгутин Гавриловић
(Чачак, 25. мај 1882 – Београд, 19. јул 1945.)

Драгутин Гавриловић је био најпознатији српски мајор док је у југословенској војсци напредовао до чина пуковника. Отац Петар Гавриловић, по занимању абаџија био је старешина еснафа, одборник чачанске општине и учесник одборник чачанске општине и учесник у Српско-турским ратовима 1876—1878. Драгутин Гавриловић је Војну академију у Београду заврши 1901. године. Учествовао је у скоро свим биткама српске војске у Првом светском рату. Пуковник Драгутин Гавриловић, завршио је Војну академију у Београду. Прву официрску дужност добио је у Десетом кадровском пуку, где је постављен за команданта вода. У Првом балканском рату, са својом четом, учествовао је у саставу Шумадијске дивизије Првог позива у ослобођању Косова и Метохије.
Након тога је произведен у чин капетана Прве класе. У Другом балканском рату, показао је изузетну храброст у бици на Брегалници. Исте године је унапређен у чин мајора. У Првом светском рату командовао је батаљоном у Десетом кадровском пуку, који је био у последњој резерви Одбране Београда. Самоиницијативно је прикупио преостале браниоце Другог и Трећег батаљона, Десетог пука и делове Сремског добровољачког одреда и 7. октобра издао заповест којом је ушао у легенду: „Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!…“ Приликом јуриша је рањен и пребачен у Војну болницу. Указом је 14. октобра унапређен у чин потпуковника. Учествовао је у повлачењу преко Албаније, на Солунском фронту. После пробоја Солунског фронта, био је командант места у Новом Сегедину, Великој Кикинди и Вршцу. Чин пешадијског пуковника стекао је 1920. године. До избијања Другог светског рата, био је шеф Административног одсека генералштабног одељења Министарства војске и морнарице и професор на Војној академији. У Другом светском рату 1941. године, приликом повлачења из Сарајева, заробљен је и одведен у логор у Немачку. По повратку из заробљеништва, тешко болестан, убрзо је преминуо. Одликован је Карађорђевом звездом, орденима: Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милош Обилић, Споменицом на рат 1914. и др. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у сиромаштву. Сахрањен је у старој униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу у Београду. парцела 11, гробница 19 – III