СРПСКА КОСТУРНИЦА БРАНИЛАЦА БЕОГРАДА 1914-1918

Пошто је прошло десет година од настанка српских војничких гробаља у Београду, Удружење резервних официра и ратника са својом женском секцијом Фидака покренуло је прву озбиљну акцију за формирање једне заједничке костурнице у Београду 1926. године. Планирано је да се посмртни остаци страдалих ратника у одбрани Београда пренесу у велику костурницу, која би се подигла на Новом гробљу у Београду. За подизање костурнице Београдска општина на челу са председником Костом Кумануђијем уступила је земљиште и обавезала се да ће са Новог гробља, где је било највише војничких гробова, обавити пренос посмртних остатака у заједничку гробницу – костурницу. Темeљи костурнице у коју је планирано да се сместе посмртни остаци бранилаца Београда озидани су 1927. године. Исте године је обављена ексхумација војничких парцела на Новом гробљу у Београду, а посмртни остаци палих ратника у џаковима су остављени на дну костурнице, под ведрим небом, јер су ископавања обављена пре него што је костурница завршена. Београдска општина је преносом посмртних остатака војника из парцела у костурницу обезбедила простор за сахрањивање осталих становника Београда, тако да је и брза одлука да се уступи земљиште за костурницу и брза ексхумација била подстакнута утилитарним разлозима. Костурница је завршена октобра 1928. године. Патријарх Димитрије је, уз асистенцију петорице свештеника, свечано осветио костурницу на Дан мира, 11. новембра 1928. године. Поред унутрашње конструкције и улаза са источне стране, костурница је над земљом имала формирану квадратну терасу од око 170 квадратних метара. Зидови костурнице су изграђени од вештачког камена, а унутрашњост је осветљена природним светлом преко прозора формираних са стране бочних зидова терасе. Испод костурнице, у три велике крипте, смештени су посмртни остаци палих ратника за које нису познати подаци. Лево и десно у костурници су израђене бетонске преграде са металним касетама на којима су урезана имена и презимена, дан и година смрти палих ратника. На капителима стубова који носе горњу конструкцију изведене су у камену главе српских војника са шлемовима, између којих је на бочним странама капитала представљен мач у ловоровом венцу, а са фронталне стране српски грб са двоглавим белим орлом, означавајући да је реч о костурници српских војника. Унутрашњост костурнице са касетама и спомен-плочама дуж зидова формирана је по узору на иконографију православних храмова, а свети мученици и ратници за хришћанску веру и цркву, осликани у доњим зонама православних храмова, овде су замењени касетама са костима мученика страдалих за државу и нацију. Удружење резервних официра и ратника, на челу са председником Миланом Ђ. Радосављевићем, није се задовољило само подизањем костурнице. Одлучили су да над костурницом подигну монументални споменик, што је био преседан у обележавању костурница формираних на цивилним гробљима. Може се претпоставити да су на ту одлуку, између осталог, утицале и комеморације које су редовно одржаване на страним гробљима у непосредној близини. Подизање великог меморијала на цивилном гробљу привукло је пажњу редакције дневног листа „Време“, да покрене расправу око места на коме се подизао Споменик браниоцима Београда, пошто је споменик, по оцени стручњака, уметничко дело и да треба да буде подигнут у једном забаченом, слабо истакнутом крају у који ретко залазе не само странци већ и грађани престонице. У позадини покретања „полемике“ била је недовољно развијена комеморативна свест не само код народа него и код дела интелектуалаца. Поред разноврсних мишљења, полемика око места где поставити споменик браниоцима Београда није нашла шири одзив стручне и културне јавности, пошто је место за споменик већ било одређено (стена споменика је била подигнута), а сам споменик није привлачио превелику пажњу. Коначни одговор дао је Милан Ђ. Радосављевић, истичући да је Спомен-костурница бранилаца Београда 1914–1918. подигнута на централном (гробљанском) делу Лауданoвог шанца, на месту где се при одбрани Београда налазила прва линија артиљерије, која је својим дејством спречавала прелазак непријатељских трупа. Споменик тежине 2.780 кг, изливен од легуре бронзе, бакра, калаја и цинка, по димензијама је био највећи у нашој Краљевини. Споменик над костурницом освећен је на Дан мира, 11. новембра 1931. године. На освећењу је присуствовао краљ Александар и друге истакнуте државне и војне званице. Споменик над костурницом рађен је по идејној замисли Милана Ђ. Радосављевића и нацртима Романа Верховског. Скулптуру орла израдио је Роман Верховској, а скулптуру војника Живојин Лукић. Споменик висине 19,40 метара и подножја ширине 14 метара подигнут је на платоу изнад крипте костурнице. Централни део споменика представља стена која симболизује државу. Огроман пригњечени орао на подножју симболично представља срушеног непријатеља. Војник са заставом, знаменом државе на срцу и пушком, која оличава снагу, нема агресиван став, већ је у положају спремног очекивања. По тумачењу Милана Ђ. Радосављевића, монументална стена над костурницом симболизује снагу народа, наглашену формом двоглавог белог орла од камена. Раскинути ланци симболизују ропство које је српски народ кроз векове носио. Бели орао је симбол мира, слободе и правде, а у супротстављању са црним означава победу добра над злом. На врху стене је војник – победник, спреман да са оружјем у руци брани своју државу, чији је симбол високо уздигнута застава. Крст на њеном врху, став војника у виду крста и крст на споменику означавају страдање српског народа. Завршна симболика је: вечна слава оружју и јунаку победнику у чију је част споменик подигнут. Споменик је пирамидалне композиционе шеме, рађен у рустичним масивним формама, намењен да се посматра са предње стране, што одговара традицији класичних наративних меморијала. Поред симболике наглашене фигуралним и хералдичким елементима, има снажну симболику и у морфолошкој структури. Монументалност, чврстина и кубичност форми белог орла одражавају стабилност државе и народа. Сличну чврстину има и фигура српског војника на врху стене. Величина црног орла није умањена, јер би умањивање снаге непријатеља значило умањивање сопствене снаге, што је повезано са традицијом поштовања противника. На десној страни споменика постављен је топ. Укључивање оригиналног ратног наоружања у споменике преузето је из европске меморијалне културе 18. и 19. века, чиме се постиже аутентичност сећања на историјске догађаје.